Da dodam knjizevnost odmah od prvog razreda ili da sacekam jos koji.Imam utisak da su ovi koji su u ministarstvu, politici, da su to ljudi koji su kroz svoje skolovanje trcali i nisu se zaustavljali, 2 razreda od jednom maciji kasalj, nije to nista, moze uvek i bolje i vise, sramota je u nasem jeziku da se zaustavis da promislis, da naucis slovo, da pusti prvake da se ponekad igraju sa uciteljicom igrica koje smo mi nekad igrali, i izasli smo pismeni, imam utisak i pismeniji od nekih novih generacija koje pune, sto bi moje dete reklo kao da ima kompjuter u glavi pa samp pribelezi i sacuvaj.
Ucimo azbuku, ucimo o Vuku Stefanovicu Karadzicu, imamo i 2 bukvara, jedan u skoli, jedan kuci.
Dok smo se pripremali za polazak, u skoli su nam milion i jedan put ponovili da ne opismenjavamo decu da ce to doci samo, da ne moraju da znaju da citaju, pisu, sabiraju, da ih ne mucimo, bice im dosadno u skoli. I ja sam smatrala da to tako treba. Odusevljenje sa svakim novim slovom je splasnjavalo jer je i domaci postajao duzi, veci, obimniji.
Kupili smo malu svesku, ne bilo kakavu nego onu pravu sa uskim i sirokim linijama, ali ukoricenu, da ne prave deca usi (ko da ce ih to spreciti), pa Kako rastu slova, jao kako lepa radna sveska, papir za nijansu bolji od toalet papira, ali kad prvacici krenu da pisu pa stisnu, pa malo pritisnu pa jos i pogrese, a onda olovka proleti, pa suze kako ce sutra tako neuredni aaaaaaaa
E a tu je i pcelica e ona nam bas treba, za domace naravno, ali moram priznati za 450 dinara po predemetu i papir odlican i zanimljiv nacin prikazaivanja i deca vole da je resavaju, nemaju frku da otvore, ako pogrese nece pocepati 6 listova ili bolje receno nece ni jedan a cak ce i obrisati i napisati.
Mili bukvar citamo pa citamo pa onda ukapiram da ga ja citam a cedovista hrcu sve u sesnaest.
U novembru sam imala jednog slovo po slovo citaca koji jedva razume procitano i jednog srikaca koji razume sve, do decembra se situacija popravila, onaj slovov po slovo je bar znao sta je procitao, ali tehnika ostala nepromenjena, drugi citac je poceo da tecno cita i cirilicu i da srice latinicu.
Zimski raspust smo proveli u nicemu, preganjanju da se makar nesto cita, i u drugo polugodje smo krenuli kao da u skoli nikada nismo bili :D
Elem, diktati od pocetnih gde se doalzilo sa napisane 2 od izdiktiranih 5 ja dodjoh do toga da oba deteta rade sasvim solidno, jedna odlicno druga i jace od solidno, al to ti je muka kad ih imas dvoje kuci, pa sve razlike primetis . Pisana slova, muko moja pregolema, e ona su nas sacekala, tempo, eee nisam znala da onaj tempo moze brze, a kasnili smo sa programom, mnogoooo smo okasnili pa smo radili 2,3 slova odjedared. I onda sok, pa deca nemaju pojam da prepricavaju, znale su, a opet zaboravile su, od silnog prepisivanja i pisanja zaboravili smo da prepricavamo.
Evo nam ga i trece tromesecje uspesno smo savladali i pisana slova, citanje i dalje nije bas najsjajnije, ali ucimo, vezbamo, eee sad treba verbalno i preneti u svesku. Svrakopisi kod jedne postade rukopis da joj ponosni otac pozavidi a kod druge i njoj ce uskoro da zavidi na rukopisu. Priznajem prvoj i ja pomalo zavidim, ja onako navezbah pisanje oko 10te godine, doduse nasa uciteljica je gle cuda imala vremena i da se igra sa nama, njihova i da hoce ne moze da stigne, program joj dahce za vratom, juri je ona mu bezi, on je stize, a nocne more nema samo ona imaju ih i deca i roditelji, samo izgleda mi nasi ministri imaju mantru moze i vise i bolje i mnogo vise i mnogo bolje, pa mozda uskoro osnovno obrazovanje smanje na 5 godina ako jos malo budu zgurali gradivo, e onda cemo birati sta je bitno da znaju sta moze i kasnije :(
Ucimo azbuku, ucimo o Vuku Stefanovicu Karadzicu, imamo i 2 bukvara, jedan u skoli, jedan kuci.
Dok smo se pripremali za polazak, u skoli su nam milion i jedan put ponovili da ne opismenjavamo decu da ce to doci samo, da ne moraju da znaju da citaju, pisu, sabiraju, da ih ne mucimo, bice im dosadno u skoli. I ja sam smatrala da to tako treba. Odusevljenje sa svakim novim slovom je splasnjavalo jer je i domaci postajao duzi, veci, obimniji.
Kupili smo malu svesku, ne bilo kakavu nego onu pravu sa uskim i sirokim linijama, ali ukoricenu, da ne prave deca usi (ko da ce ih to spreciti), pa Kako rastu slova, jao kako lepa radna sveska, papir za nijansu bolji od toalet papira, ali kad prvacici krenu da pisu pa stisnu, pa malo pritisnu pa jos i pogrese, a onda olovka proleti, pa suze kako ce sutra tako neuredni aaaaaaaa
E a tu je i pcelica e ona nam bas treba, za domace naravno, ali moram priznati za 450 dinara po predemetu i papir odlican i zanimljiv nacin prikazaivanja i deca vole da je resavaju, nemaju frku da otvore, ako pogrese nece pocepati 6 listova ili bolje receno nece ni jedan a cak ce i obrisati i napisati.
Mili bukvar citamo pa citamo pa onda ukapiram da ga ja citam a cedovista hrcu sve u sesnaest.
U novembru sam imala jednog slovo po slovo citaca koji jedva razume procitano i jednog srikaca koji razume sve, do decembra se situacija popravila, onaj slovov po slovo je bar znao sta je procitao, ali tehnika ostala nepromenjena, drugi citac je poceo da tecno cita i cirilicu i da srice latinicu.
Zimski raspust smo proveli u nicemu, preganjanju da se makar nesto cita, i u drugo polugodje smo krenuli kao da u skoli nikada nismo bili :D
Elem, diktati od pocetnih gde se doalzilo sa napisane 2 od izdiktiranih 5 ja dodjoh do toga da oba deteta rade sasvim solidno, jedna odlicno druga i jace od solidno, al to ti je muka kad ih imas dvoje kuci, pa sve razlike primetis . Pisana slova, muko moja pregolema, e ona su nas sacekala, tempo, eee nisam znala da onaj tempo moze brze, a kasnili smo sa programom, mnogoooo smo okasnili pa smo radili 2,3 slova odjedared. I onda sok, pa deca nemaju pojam da prepricavaju, znale su, a opet zaboravile su, od silnog prepisivanja i pisanja zaboravili smo da prepricavamo.
Evo nam ga i trece tromesecje uspesno smo savladali i pisana slova, citanje i dalje nije bas najsjajnije, ali ucimo, vezbamo, eee sad treba verbalno i preneti u svesku. Svrakopisi kod jedne postade rukopis da joj ponosni otac pozavidi a kod druge i njoj ce uskoro da zavidi na rukopisu. Priznajem prvoj i ja pomalo zavidim, ja onako navezbah pisanje oko 10te godine, doduse nasa uciteljica je gle cuda imala vremena i da se igra sa nama, njihova i da hoce ne moze da stigne, program joj dahce za vratom, juri je ona mu bezi, on je stize, a nocne more nema samo ona imaju ih i deca i roditelji, samo izgleda mi nasi ministri imaju mantru moze i vise i bolje i mnogo vise i mnogo bolje, pa mozda uskoro osnovno obrazovanje smanje na 5 godina ako jos malo budu zgurali gradivo, e onda cemo birati sta je bitno da znaju sta moze i kasnije :(
Нема коментара:
Постави коментар