Jedan novi ciklus pocinje

Nekako dok trepnes i okrenes se na mestu onih koji su pre 4 godine docekali svoje nove malene drugare, nadjose se tvoje cice. Pored one sitne decice odjednom su izgledali ogromni, veliki, ozbiljni. Jesam progutala suze i gledala, sa zabranom da snimam, da slikam jer naravno da nije dovoljno dobro, nista nije dovoljno dobro uvek moze bolje, te se zapitah gde sam pogresila.

Posmatram, i ne verujem koliko je brzo proslo, i posmatram one uzbudjene mame i tate sto ponosno paradiraju sa decom i mislim se koliko nisu ni svesni sta ih ceka i koliko je put na koji krecu pun uspona i padova, koliko je tesko zadrzati putanju na kojoj se moze bezbedno kretati. I nekako mi zao njih sto ce se probuditi i shvatiti da za godinu dana nece biti najvazniji, ustvari bice, ali ne vise onako javno i bezuslovno kao do tada, i mene mi zao, sto ove lude godine udaraju na vrata, lupaju na prozore. Drzim ih nekako jos malo dalje od njih i sebe, ali one dolaze i sledi mi da se pomirim da ce i sledeci ciklus da ovako proleti, a onda necu uspeti da progutam suze dok im budem detinjstvo ispracala.