Iako smo imali nezgodne pokusaje skijanja sa neslavnim zavrsetkom, najvise zbog loseg izbora instruktora, ja sam se odrekla ovog divnog sporta i vratila se sankanju. Ili da bolje objasnim deca na sankama lete dole a onda mama nosi vuce i sve ostalo do gore i tako dok ne legne na stazu mrtvosana. A onda doje novi dan. Nekako smo te 2014-te preskocili zimovanje zbog nekih desavanja, ali smo odlucili smo da makar 4 dana februarskih praznika provedemo na Divcibarama. Iako je zima bila siromasna padavinama, ovog puta Divcibare su nas docekale bele i to vrlo zimski raspolozene na nasu radost. A deca kad su videla blagu stazu pozelese da skijaju i tako neplanirano nicim izazvane stadose na skije sa tatom kao velikim uciteljem i mamom hvatacem na dnu brda. Prvog dana je tatina ljubimica br.2 pokazala svoje zubice i upornost na delu kao i raskosni talenat da uzasno brzo savladava stvari, sa nedostatkom straha. Te je prvog dana otkacila ucitelja zadrzala mene za svaki slucaj ako se zaboravi da zakoci. Sestra joj je pametnije od nje polako napredovala i treceg dana su podjedanko dobro skijale na nasu radost i iznenadjenje.
Smestaj u hotelu Divcibare je bio sjajno iskustvo, prvo odlican smestaj, drugo klopa kao kod bake na selu, bogato i ukusno sa pravim kuvanim jelima, bazen odlican, ususkan i topao, zanimatori sto bi moja deca rekla odlicni, ma nijednu jedinu zamerku na njih nisam imala.
Smestaj u hotelu Divcibare je bio sjajno iskustvo, prvo odlican smestaj, drugo klopa kao kod bake na selu, bogato i ukusno sa pravim kuvanim jelima, bazen odlican, ususkan i topao, zanimatori sto bi moja deca rekla odlicni, ma nijednu jedinu zamerku na njih nisam imala. 
Нема коментара:
Постави коментар